:: Praktične strategije za rešavanje konflikta ::

• Međusobno zavisne i moraju se oslanjati na kooperaciju da bi postigle ciljeve ili ostvarile interese.
• Sposobne da utiču jedna na drugu i preduzmu ili spreče poteze koji mogu da naštete ili nagrade.
• Pod pritiskom rokova i vremenskih ograničenja i dele motivaciju za brzi dogovor.
• Svesne da alternative dogovoru o kom se pregovara se ne javljaju kao moguće ili poželjne cenkanjem koje mogu sami postići.
• Sposobne da identifikuju kritične primarne strane i uključe ih u proces rešavanja problema.
• Sposobne da indentifikuju i da se slože oko pitanja u raspravi.
• U situaciji u kojoj njihovi interesi nisu sasvim nekompatibilni.
• Pod uticajem spoljnih ograničenja -kao što su nepredvidivost sudske odluke , potencijalno ljuto osoblje , troškovi otvaranja nove prakse- koji ih ohrabljuju da postignu dogovor o kom se pregovara.

Da bi prevazišli te probleme, treba im pomoć treće strane i u ovom slučaju medijacija se čini kao najodgovarajuće rešenje. Medijator se može javiti u trenutku kada :

• Su emocije strana intezivne i kada sprečavaju dogovor.
• Kada je komunikacija između strana slaba bilo kvalitativno ili kvantitativno ili kada strane ne mogu same da izmene situaciju.
• Pogrešna tumačenja i stereotipi odmažu produktivnoj razmeni.
• Repetativna negativna ponašanja stvaraju barijere.
• Postoje ozbiljna neslaganja oko podataka-koje su informacije bitne, kako se prikupljaju i kako će biti evaluirane.
• Postoji više pitanja u raspravi , a strane se ne slažu po pitanju redosleda i kombinacija kojim će im se obraćati.
• Postoje interesi koji se tumače ili su stvarno nekompatibilni, a strane nailaze na teškoće pokušavajući da ih pomire.
• Protumačene ili stvarne razlike u vrednostima razdvajaju strane
• Strane nemaju procedure za pregovore, koriste pogrešnu proceduru, ili ne koriste proceduru na najbolji način.
• Ne postoji prihvatljiva struktura ili forum za pregovore.
• Strane imaju teškoće da započnu pregovore ili su došli do ćorsokaka u svom cenjkanju.

Medijator nema autoritet za donošenje odluka , i ova činjenica čini medijaciju atraktivnom mnogim stranama u raspravi jer mogu da zadrže ultimativnu kontrolu nad ishodom. Međutim, medijatori nisu bez uticaja. Autoritet medijatora,takav kakav je, leži u njegovoj tajnosti i kredibilitetu, ekspertizi u unapređenju procesa pregovaranja, iskustvu u bavljenju sličnim pitanjima, sposobnosti da spoje strane na bazi nijhovih zajedničkih interesa, reputaciji sposobne osobe, i (u nekim kulturama)njena ili njegova veza sa stranama. Autoritet , ili priznanje prava da mogu da utiču na ishod rasprave, daju same strane u konfliktu, pre nego spoljašnje pravo,ugovor ili agencija. Medijator može da preuzme niz različitih uloga da bi pomogao stranama u rešavanju sukoba( Američka Arbitražna Asocijacija).Medijator je :

• Onaj koji otvara kanale za komunikaciju, koji inicira komunikaciju ili je olakšava ako strane već razgovaraju.
• "Legitimizator" , koji pomaže svim stranama da prepoznaju pravo drugih da učestvuju u pregovorima.
• Onaj koji olakšava proces, koji omogućava proceduru i često formalno predsedava sesijom pregovora
• Instruktor, koji edukuje početnike, one bez veština, ili nepripremljene pregovarače u procesu cenjkanja.
• Onaj koji proširuje resurse, koji nudi proceduralnu pomoć stranama i povezuje ih sa spoljnim expertima i izvorima koji mogu da omoguće prihvatljive opcije za poravljanje.
• Istraživač problema, koji omogućuje ljudima u raspravi da sagledaju problem sa različitih gledišta, pomaže im u definisanju osnovnih pitanja i interesa, i traži uzajamno zadovoljavajuće opcije.
• Agent realnosti, koji pomaže da se izgradi razumno ili primenjivo rešenje i ispituje i izaziva strane koje imaju extremne i realistične ciljeve.
• Žrtveno jagnje, koji može da preuzme deo odgovornosti ili krivice za nepopularnu odluku koju su strane, bez obzira, voljne da prihvate.
• Vođa,koji preuzima inicijativu da pokrene pregovore napred proceduralnim - ili u nekoj prilici, substantivnim - predlozima.

(str.25-26)

Medijacija ili drugi načini rešavanja konflikata se takođe uvode u osnovne i srednje skole i institucije višeg obrazovanja. Neke inicijative su uvele veštine rešavanja konflikata i integrisale ih u glavni kurikulum, dok druge uključuju princip direktnog nadzora i medijacije. U ovakvom okruženju , rasprave se rešavaju između učenika, bandi, između učenika i kolektiva, između članova kolektiva, između kolektiva i administracije. 1980-tih osnovana je Nacionalna Asociacija za Medijaciju u Obrazovanju (National Association of Mediation in Education- NAME) sa namerom da poveže medijatore i programe u oblasti obrazovanja.2000. godine ova asocijacija se spojila sa Društvom Profesionalaca za Rešavanje Konflikata (Society of Professionals in Dispute Resolution-SPIDR) i Akademijom Porodičnih Medijatora da bi zajedno postali Asocijacija za Rešavanje Konflikata( Association for Conflict Resolution - ACR).

Učinjen je još jedan zanimljiv napor u oblasti obrazovanja, a to je upotreba medijacije i ostalih veština za rešavanje problema zajedničkim snagama a povezan je sa decentralizovanim donošenjem odluka i školskim menađžmentom. U ovoj primeni, donošenje odluka zasnovano na konsenzusu koje pomaže medijator koristi se kao strategija za predviđanje, sprečavanje i upravljanje konfliktom, a takođe i kao proces za negovanje odluka koje se zajednički donose iz dana u dan.

Kako funkcioniše medijacija (str.43)

Tabela prikazuje različite uloge medijatora i njihovih veza sa stranama. Vrsta veze koju posrednik ima sa stranama utiče na vrstu i stepen uticaja koji se koristi da pomogne stranama.

Faze medijacije (str.66)-Proces izgradnje i testiranja hipoteze

Dvanaest faza poteza medijatora (str.68)

Faza 1 : Uspostavljnje veze sa stranama u raspravi

• Inicijalni kontakti sa stranama
• Izgradnja poverenja
• Promocija dobrih odnosa
• Edukacija strana o procesu
• Povećanje posvećenosti proceduri
  

Faza 2: Izbor strategije za vođenje medijacije

• Pomoć stranama da procene razne pristipe upravljanja i rešavanja konflikta
• Pomoć stranama da izaberu pristup
• Koordinacija pristupa stranama
  

Faza 3: Sakupljanje i analiza bazičnih informacija

• Sakupljanje i analiza relevantnih podataka o ljudima, dinamici i prirodi konflikta
• Verifikacija tačnosti podataka
• Minimaliziranje"udarca" netačnih i nedostupnih podataka
  

Faza 4: Dizajniranje detaljnog plana medijacije

• Identifikacija strategija i posledičnih nezavisnih poteza koji će omogućiti da strane krenu prema dogovoru
• Identifikacija zavisnih poteza radi odgovora na specifične situacije u specifičnom sukobu
  

Faza 5: Izgradnja poverenja i saradnje

• Psihološki pripremite strane u sukobu da učestvuju u pregovorima o ozbiljnim pitanjima
• Izađite na kraj sa jakim emocijama
• Proverite shvatanja i minimalizujte stereotipe
• Gradite priznanje legitimnosti strana i pitanja
• Gradite poverenje
• Pojasnite komunikaciju
  

Faza 6.: Početak sesije medijacije

• Otvorite pregovore među stranama
• Uspostavite otvoren i pozitivan ton
• Utvrdite osnovna previla i "linije vodilje" u ponašanju
• Pomozite stranama u ispoljavanju emocija
• Uklonite granice temama i pitanjima za diskusiju
• Pomozite stranama u istraživanju obaveza,najupadljivijih pitanja i uticaja
  

Fa za 7: Definisanje pitanja i postavljanje dnevnog reda

• Identifikujte široki krug tema od značaja za strane
• Obezbedite dogovor oko pitanja o kojima će se diskutovati
• Determinišite redosled za bavljenje pitanjima
  

Faza 8: Otkrivanje skrivenih interesa strana u raspravi

• Identifikujte substantivne, proceduralne i psihološke interese strana
• Edukujte strane o međusobnim interesima
  

Faza 9: Stvaranje opcija za dogovor

• Razvijte svest među stranama o potrebi višestrukih opcija
• Spustite predanost do pozicija ili samih alternativa
• Generišite opcije koristeći poziciono cenjkanje ili cenjkanje zasnovano na interesima
  

Faza 10: Procenjivanje opcija za dogovor

• Razmotrite interese strana
• Procenite kako se interesi mogu postići na osnovu raspoloživih opcija
• Procenite koliko će biranje opcija odmoći ili doprineti
  

Faza 11: Finalno cenjkanje

• Postignite dogovor ili kroz ubrzano približavanje pozicija,finalne "skokove" za "pakovanje" dogovora, razvoj formule konsenzusa, ili uspostavljanje proceduralnih sredstava da bi se postigao substantivan dogovor
  

Faza 12: Postizanje formalnog dogovora

• Identifikujte proceduralne korake da operacionalizujete dogovor
• Uspostavite procedure evaluacije i nadzora
• Formalizujte dogovor i stvorite mehanizam prisile i obaveze
  

Kulturološki pristupi (str.248)

Preovlađujuća kultura može značajno da utiče na proces definisanja pitanja i postavljanja dnevnog reda;za medijatora je važno da razvije procedure u ove dve oblasti koje će biti i kulturološki odgovarajuće i prihvatljive za obe strane. U jednom slučaju u kom sam posredovao, brza promena u procesu je bila neophodna za prilagođavanje specifičnoj profesionalnoj kulturi strana.

Zamolili su me da intervenišem na Katedri za Psihologiju Univerziteta koja je prolazila kroz nezanemarljive probleme.Šef katedre je smenjen posle konflikta među članovima kolektiva katedre i sada su frakcije na katedri sabotirale jedna drugu, a donošenje odluka ućinile nemogućim. Član katedre bi dobio zadatak ili neko zaduženje, a kada bi oni bili obavljeni rezultati bi bili odbačeni,pasivno bi im se pružao otpor, ili bi bili javno kritikovani od strane "kolega".

Vršilac dužnost Šefa i nekolicina kolega su me zamolili da sproveden razgovore sa svim ključnim stranama , procenim njihovu volju da pričaju o problemima katedre, sastavim predloženi dnevni red i sazovem sastanak i skrenem pažnju na identifikovane probleme. Pošto sam održao bezbrojne individualne sesije sa stranama , sazvao sam sastanak. Počeo

sam podnošenjem izveštaja o razgovorima i predlaganjem dnevnog reda koji je uključivao teme naglašene od strane svih kao neophodne da se o njima raspravlja. Grupa je odmah negodovala na predlog i izjavila da nije spremna da priča o ovim pitanjima, iako su ih sami postavili i individualno odobrili dnevni red. Činilo mi se da prepoznajem šemu koju su mnogi naveli u razgovorima, ali sam odlučio da se ne suprotstavljam njihovom otporu. Umesto toga odlučio sam da ih sledim u njihovom pravcu i pitao ih šta zele da rade.

Konačno, jedna osoba je rekla da želi da provede sledećih sat vremena samo "pričajući o osećanjima ". Iako je ovaj pristup mogao da predstavlja izbegavanje pitanja, prepoznao sam da su mnogi članovi katedre bili klinički psiholozi, i da je ono što su oni želeli, bar u početku, je bio rad na razvoju dnevnog reda koji je verovatno sličniji grupnoj terapiji nego medijaciji za rešavanje problema-tj., hteli su da budu "u svojoj kulturi"dok rade na svojim pitanjima, ispitujući prvo osećanja, a zatim na stavovima ili pitanjima. Pristao sam da olakšavam sastanak , ali i predložio da poštuju neka osnovna pravila, kao što je da pričaju samo o svojim osećanjima bez pripisivanja motiva ili napadanja drugih. Pristali su, i zatim smo nastavili.

Tokom tih sat vremena koliko su pričali, zabeležio sam neka od njihovih osećanja i pitanja i interese u vezi sa istim na flipchart, i na kraju ove faze sastanka zamolili su me da sve to sumiram. Ispričao sam istoriju konflikta kao grupnu priču i naglasio kakom ona utiče na neke ljude,pitanja koja postavlja i neke od interesa na koja bi morala da se obrati pažnja da bi se rešile neke stare rane i krenulo napred ka budućim zadacima i boljim odnosima, s čime se grupa složila.

"Ugodno se smestivši" u kulturu grupe i koristeći njima poznate norme i procedure, bili smo u mogućnosti da razvijemo prihvatljiviji dnevni red, definišemo pitanja iz diskusije o proslim ranama i udruženo krenemo napred ka rešavanju problema i stvaranju čistog prostora za potencijalno pozitivnije odnose.

Postoji veliki broj kulturoloških varijacija u identifikaciji problema i razvoju dnevnog reda. Neke kulture-kao što su starosedeoci Amerike,Maori sa Novog Zelanda i druga plemena Aboriđžina , često identifikuju pitanja kroz pričanje priča;poštovani stariji članovi pričaju istoriju problema gotovo na način na koji pričaju legendu ili odiseju, a pitanja i interesi su kroz njih prožeti.

Članovi kultura sa ne-direktnim pristupom, ili oni koji pokušavaju da izbegnu direktan sukob ili konflikt, identifikuju pitanja i postavljaju dnevni red na razne načine , od uvijenog pričanja o "teškoćama" i "nelagodnostima",pričanja u metaforama ili distanciranju od problema pričanjem u trećem licu, ili prvo se baveći lakšim, a potom težim pitanjima pošto se stvori neka pozitivna energija.

Kulture u kojima se direktno identifikuju pitanja i postavlja dnevni red mogu da koriste čitav spektar načina, kao što su linearno i explicitno prezentovanje, "brainstorming" (identifikovanje i popisivanje pitanja bez momentalne diskusije i evaluacije), nabrajanja tema za diskusiju na materijalu koji se deli svim stranama, popisivanju pitanja na chart-u, posebnih predloga ili zagovaranja posebnih rešenja pre nego identifikovanja pitanja, i predlaganja principa pre prepoznavanja posebnih tema za diskusiju.

Medijatori koji rade unutar jedne kulture moraju da razviju procedure za identifikaciju pitanja i postavljanja dnevnog reda koji su kulturološki prihvatljivi, a kad rade sa različitim kulturama moraju da koordiniraju različite i često nekompatibilne pristupe. Postoje brojni načini da se ovo postigne:

• Upućenost u pristupe koji se obično koriste u kulturi date strane
• Tumačenje i objašnjavanje drugim stranama principa i razloga za različite pristupe koji se koriste u razvoju dnevnog reda
• Pažljivo slušanje strana i artikulisanje pitanja i briga na način koji poštuje osetljivost prema otvorenom sukobu i normama koje se odnose na explicitnost
• Izvlačenje pitanja iz priča i njihovo pojašnjavanje, a zatim predlaganje načina da se o njima diskutuje
• Olakšavanje diskusija o tome kako će se identifikovati pitanja i razviti dnevni red.

Etički kodeksi i standardi prakse (str.447)

Kako se razvijalo polje rešavanja sukoba, tako su medijatori, javnost, ostali zaintrigirani profesionalci i vladine agencije u Severnoj Americi postali sve više zainteresovani za formulisanje jasnih etičkih standarda prakse i drugih sredstava odgovornosti. Motivacija za ovu inicijativu proistekla je iz želje da se javnost i medijatori edukuju u smislu etičke prakse , da se osigura rad sa klijentima prema najvišim etičkim standardima i da se zaštiti reputacija profesije koju manje nego odgovorni praktikanti mogu da naruše.

Etički standardi razvijeni u Severnoj Americi i većini drugih društava su dizajnirana da se obraćaju ulogama i odgovornostima nezavisnih ili profesionalnih medijatora u odnosu na njihove klijenta i šire društvo. Treba naglasiti da etički standardi razvijeni za nezavisne medijatore nisu uvek primenjivi na - i često ne odgovaraju- ulogama i aktivnostima socijalnih i autoritativnih medijatora. Do danas, nema formalnih kodeksa ponašanja za ovaj drugi tip medijatora.

Prvi kodeksi etičkih standarda za medijatore razvijeni su u Sjedinjenim Državama i Kanadi, ali i veliki broj drugih zemalja i regija od tada koriste nacrt kodeksa kao način uspostavljanja profesije i definisanja dobre prakse. Ovakva aktivnost je najčešća u oblastima gde su tipični praktikanti nezavisni medijatori.

Prvi etički kodeks razvila je Služba za Federalnu Medijaciju i Pomirenje vlade Sjedinjenih Država. Između ostalog, kodeks je pokrivao odgovornosti medijatora prema stranama, procesu pregovaranja , drugim medijatorima, agenciji, profesiji i trećim nezastupljenim stranama.

Etički Standardi Profesionalne Odgovornosti SPIDR-a (Society of Professionals in Dispute Resolution), koji su odobreni 1986 i jesu aktuelni standardi za ACR (Association for Conflict Resolution) , pokrivaju najveći broj medijatora i obraćaju se onima koji služe u raznim svojstvima. Standardi navode da neutralna strana ima etičku obavezu prema "stranama, profesiji i sebi samima. Treba da budu pošteni i nepristrasni,vode se dobrim namerama , budu vredni i ne pokušavaju da ističu svoje interese na račun interesa strana". Dalje, "neutralna strana mora da postupa pravedno u radu sa stranama, da nema ličnih interesa u smislu dogovora, da ne pokaže pristrasnost prema individuama ili institucijama uključenim u raspravu, bude u razumnoj meri na raspolaganju onako kako zahtevaju strane i da sigurno informiše strane o procesu u koji su uključene".

Meću odgovornostima koje medijator ima prema stranama su:

• Obaveza da ostane nepristrastan i zadrži slobodu u smislu "favorizovanja bilo rečju ili delom, i obavezu da služi svim stranama, a ne samo jednoj"
• Uverenje o saglasnosti koje garantuje da učesnici razumeju "prirodu procesa, procedure, tipičnu ulogu neutralne strane, i odnos strana prema istoj"
• Otkrivanje ograničenja, ako postoje, i obaveza da zadrži u tajnosti ono što mu je dato
• Izbegavanje sukoba interesa ili njegove pojave
• Implementacija procesa u pravo vreme
• Pomoć u sprovođenju procesa i dogovor koji će strane smatrati svojim, i u kojem neutralna strana nema "ličnog interesa".

Pored ovih odgovornosti prema stranama , neutralnoj strani se savetuje da razmotri-i gde je odgovarajuće, zajedno sa glavnom stranom- postavi pitanje interesa nezastupljene strane i glavnu stranu o upotrebi i uticaju procedura za višestruka rešenja. Posrednicima se savetuje da prihvate samo one slučajebe za koje imaju dovoljno znanja i expertize, u smislu procesa i materije, da se uključe u stalno tekući proces profesionalnog usavršavanja i pomognu razvoju novih praktikanata u oblasti.

Od posrednika se očekuje da budu otvoreni prema stranama na početku procesa u pogledu "kompenzacije, cena i naplate". Gde je prikladno treba da ponude gratis usluge.

Slučaj u koji je uključeno više od jednog medijatora, za iste znači etičku obavezu da informišu jedan drugog o njihovom delu posla i da održavaju srdačan i profesionalan odnos.

Konačno, nikad ne smeju da obećaju povoljan ishod procesa određenoj strani.

Nijedan kodeks etičkih standarda ne može da pokrije sve okolnosti, niti će pravila biti potpuno jasna kada se primene u realnim raspravama. Ovo je posebno slučaj kad postoji napetost između različitih etičkih principa. Medijatorova sposobnost da ostane nepristrastan može biti podrivena prošlim, sadašnjim i mogućim budućim odnosima sa jednom ili više strana. Ponekad se medijator može zapitati da li se njegova pomoć, koja je motivisana željom da pomogne u postizanju dogovora, transformiše u neprihvatljivi nivo prisilnog uticaja. Medijator koji je uspešno i s dobrim namerama stekao expertizu u novoj oblasti prakse može se baviti pitanjem da li ima dovoljno znanja da bi ponudio usluge u toj oblasti. A postoje i slučajevi u kojima se dogovorom testira medijatorova nepristrasnost da se on oseća strašno nefer, nemoralan ili neizdržljiv.

Da bi se pomoglo praktikantima koji su naišli na etičke probleme SPIDR, kasnije ACR, je osnovao Komitet za Etiku koji se može pitati za savet.

DODATAK A (str.472 )

Vodič za profesionalnu praksu

Asocijacija za rešavanje konflikta (ACR) www.acresolution.org

Etički standardi za profesionalnu odgovornost

Društvo profesionalaca za rešavanje konflikta (SPIDR) je osnovano 1973 da promoviše miroljubivo rešenje sporova. Članovi Društva veruju da rešavanje sporova kroz pregovore , medijaciju, arbitraciju i ostale neutralne intervencije može biti od velike koristi sukobljenim stranama i društvu. 1983. godine , Upravni Odbor SPIDR dao je zadatak Komitetu za Etiku da razvije etičke standarde profesionalne odgovornosti. Članovi Komiteta dolazili su iz različitih sektora i disciplina unutar SPIDR. Upravni Odbor je usvojio ovaj dokument 2.juna 1986 kao rezultat tog zadatka.

Svrha ovog dokumenta je da među članovima SPIDR i njihovim saradnicima promoviše ponašanje u skladu sa etičkim principima i visok nivo sposobnosti među istim, uključujući poštenje , integritet , nepristrasnost i primenu dobre procene u njihovim naporima da reše spor. Postoji nada da će ovaj dokument takođe pomoći da se :

1. definiše profesija rešavanja sukoba
2. edukuje javnost
3. informišu korisnici istih usluga.

Primena standarda

Držanje članova SPIDR do ovih standarda je osnova za profesionalnu odgovornost. Članovi i saradnici se podređuju ovim standardima i oni ih vode kroz njihovo profesionalno ponašanje. Upravni Odbor SPIDR može da savetuje članove i saradnike u pogledu interpretacije ovih standarda. Ostali neutralni praktikanti i organizacije su dobrodošle da prate ove standarde.

Spektar

Priznato je da članovi SPIDR i saradnici rešavaju nedoumice u raznim sektorima unutar disciplina rešavanja sukoba i imaju svoje sopstvene kodekse profesionalnog ponašanja. Ovi standardi su razvijeni kao opšti vodič prakse za neutralne discipline u članstvu SPIDR. Etički obziri važni za neke, ali ne i za sve od ovih disciplina , nisu pokriveni ovim standardima.

Opšte odgovornosti

"Neutralni" imaju obavezu prema stranama, profesiji i sebi samima. Treba da budu iskreni i nepristrasni, dobronamerni , vredni i da ne nameću svoje interese na račun interesa strana.

Moraju biti fer prema stranama, da nemaju lični interes u smislu dogovora, da ne pokazuju pristrasnost prema individuama i institucijama u sukobu, budu u razumnoj meri na raspolaganju onoliko koliko zahtevaju strane i da sigurno informišu strane o procesu u koji su uključene.

Odgovornosti prema stranama

1. Nepristrasnos t . Medijator mora da održi nepristrasnost prema svim stranama. Nepristrasnost znači slobodu od favorizovanja bilo rečju bilo postupkom, i obavezu da služe svim stranama, a ne samo jednoj.
2. Saglasnost . Medijator more da bude siguran da sve strane razumeju prirodu procesa, procedure,specifičnu ulogu medijatora, i odnos strana prema istom.
3. Tajnost . Održavanje tajnosti je kritično za proces rešavanja sukoba. Poverljivost podstiče otvorenost, temeljno istraživanje pitanja i prihvatanje neutralne strane. Možda postoje neki tipovi slučajeva , u kojima se, međutim, tajnost ne štiti. U takvim slučajevima, medijator mora da saveruje strane, kada za to dođe pravi trenutak u toku procesa, da se tajnost procesa ne more obavezno održati. Međutim , u takvim slučajevima, medijator mora da se odupre svim pokušajima da otkrije bilo kakvu informaciju van procesa. Obaveza medijatora da informacije drži u tajnosti se mora poštovati.
4. Sukob interesa . Medijator mora da se suzdrži od prihvatanja ili nastavljanja bilo kakvog spora, ako veruje ili shvata da bi njegovo učešće kao medijatora bilo jasan sukob interesa ili okolnosti koje mogu da postave pitanje medijatorove pristrasnosti. Dužnost da to otvoreno kaže je obaveza koja traje tokom celog procesa.
5. Ispitivanje . Medijator mora da uloži svaki racionalni napor da ubrza proces.
6. Dogovor i njegove posledice . Proces rešavanja sukoba pripada stranama. Medijator nema ličnog interesa što se dogovora tiče, ali mora biti zadovoljan da dogovori u kojima je učestvovao neće dovesti u sumnju integritet procesa. Medijator ima odgovornost da se pobrine da su strane razmotrile uslove dogovora. Ako je medijator zabrinut zbog mogućih posledica predloženog dogovora, a potrebe strana to nalažu, medijator mora da obavesti strane o svojoj zabrinutosti. Držeći se ovog standarda, medijatoru se savetuje da edukuje strane, da jednu ili više usmeri ka savetu specijaliste, ili da se povuče iz slučaja. Međutim, ni u kom slučaju ne sme prekršiti Tačku 3,Tajnost, ovih standarda.

Nezastupljeni interesi

Medijator mora da razmotri okolnosti u kojima interesi nisu zastupljeni u procesu. Medijator ima obavezu, kada to po njegovoj proceni nalažu potrebe strana, da sigurno te interese razmatraju glavne strane.

Upotreba višestrukih procedura

Upotreba više od jedne procedure u rešavanju sukoba od strane istog medijatora uključuje nove odgovornosti. Tamo gde se takav plan razmatra u samom početku, medijator mora da vodi računa i da posavetuje strane na početku o prirodi procedura i posledicama otkrivanja informacija tokom bilo koje procedure koju medijator može kasnije koristiti pri donošenju odluka ili ih može podeliti sa drugom stranom koja donosi odluke. Gde se razmišlja o korišćenju više od jedne procedure nakon početka procesa, medijator mora objasniti posledice i stranama obezbediti šansu da izaberu novog medijatora za kasnije procedure. Formalno medijator mora da posavetuje strane o tranziciji iz jednog procesa rešavanja sukoba u drugi.

Osnove i kvalifikacije

Medijator treba da preuzme odgovornost samo u slučajevima gde poseduje dovoljno znanja o odgovarajućem procesu i materiji da bi bio efikasan. Medijator ima odgovornost da održava i unapređuje svoje profesionalne veštine.

Dogovor o naplati

Dužnost je medijatora da stranama objasni na početku procesa osnove kompezacije, tarife, naplate, ako postoje.

Podrška profesiji

Iskusni medijator treba da učestvuje u razvoju novih praktikanata u oblasti i da se uključi u napore da edukuje javnost o vrednosti i koristi rešavanja spora putem medijacije. Medijator treba da obezbedi gratis usluge, gde je to prikladno.

Odgovornosti medijatora koji rade na istom slučaju

U slučaju kada je više od jednog medijatora uključeno u rešavanje spora, svaki ima obavezu da informiše ostale u pogledu njihovog priključenja slučaju. Medijatori koji rade sa istim stranama treba da zadrže otvoren i profesionalan odnos.

Reklamiranje i solicitacija

Medijator mora biti svestan da su neki oblici reklame i solicitacije neprikladni i u nekim disciplinama rešavanja konflikta nedopustivi. Svaka reklama mora iskreno da predstavlja usluge koje se nude. Ne smeju se činiti nikakve potvrde posebnih rezultata ili obećanja koja podrazumevaju favorizovanje jedne strane, a radi dobijanja posla. Nikakve provizije, povraćaji novca, niti slični oblici isplate ne smeju biti dati ili primljeni od strane medijatora za preporuku klijenata.

prevod:
Sandra Plazibat